Zdravlje info

Prepoznajmo na vreme-Osteoporozu

Ocena korisnika: / 29
LošeNajbolje 

Prepoznajmo na vreme-Osteoporozu

Osteoporoza

Osteoporoza je oboljenje, koje  karakteriše smanjenje mineralne gustine kostiju, čime kost postaje manje čvrsta i stoga podložna prelomima, spontanim, ili uz silu koja je manja od inače potrebne za prelom zdrave kosti. 
Reč je o nemom oboljenju bez simptoma dok ne dođe do preloma kostiju, koji se mogu desiti i pri uobičajnim aktivnostima. Najčešći osteoporotični prelomi su prelomi pršljenskih tela kičmenog stuba, vrata butne kosti i kostiju podlaktice.

U Domu zdravlja Dr Ristić,dijagnostika osteoporoze OSTEIODENZITOMETRIJA-DEXA sprovodi se na aparatu OSTEOCOR- MEDIX 90.Merenje koštane gustine rutinski se radi na lumbalnoj kičmi i kuku.

•    Cena parcijalne DEXA osteodenzitometrije (kičma ili kuk) iznosi 1000 dinara
•    Cena totalne  DEXA  osteodenzitometrije  (i kičma i kuk)  iznosi   1500 dinara

Telefon Call Centra za dodatne informacije i rezervaciju termina je 011 2693 287

Šta je osteoporoza?

 

Osteoporoza je oboljenje, koje  karakteriše smanjenje mineralne gustine kostiju, čime kost postaje manje čvrsta i stoga podložna prelomima, spontanim, ili uz silu koja je manja od inače potrebne za prelom zdrave kosti. 
Reč je o nemom oboljenju bez simptoma dok ne dođe do preloma kostiju, koji se mogu desiti i pri uobičajnim aktivnostima. Najčešći osteoporotični prelomi su prelomi pršljenskih tela kičmenog stuba, vrata butne kosti i kostiju podlaktice.

 

Da li je česta?


Približno 10 odsto celokupne populacije ima osteoporozu, značajno češće žene. Procenjuje se  da je prisutna kod svake druge žene i svakog osmog muškaraca, starijih od 50 godina.
Osteoporoza je jedan od glavnih uzroka ozbiljnog invaliditeta i umanjenja kvaliteta života. Čak jedna četvrtina osoba posle preloma kuka zahteva dugotrajnu zdravstvenu i socijalnu pomoć. Zbog toga je važno na vreme utvrditi smanjenje koštane gustine.

Kako nastaje?


Maksimalna koštana gustina se dostiže oko 30. godine života. Posle toga koštana masa se do 50. godine  smanjuje za 0,5 do 1 odsto godišnje. Posle menopauze gubitak može iznositi do 10 procenata godišnje. Naročito je veliki gubitak u prvih 5-10 godina menopauze, koji dovodi do tzv. postmenopauzalne osteoporoze. Smatra se da nastaje zbog nedostatka polnih hormona, pre svega estrogena. Kod osoba starijih od 70 godina prisutna je tzv. senilna osteoporoza, a sekundarna osteoporoza može se javiti kao posledica mnogih bolesti ili uzimanja lekova koji negativno utiču na kosti.
Nepromenljivi nasledni činioci (pol, rasa) sa jedne strane ,i neki spoljni faktori  na koje možemo da utičemo, određuju maksimum naše koštane gustine, što je veoma značajno za kasniji period života.

Faktori rizika za osteoporozu: porodična anamneza  (osteoporotični prelom u porodici), pol,godine starosti, mala  telesna masa (BMI<19kg/m2), neadekvatna ishrana (ishrana siromašna kalcijumom i vitaminom D ), alkohol, cigarete, kafa (preko četiri dnevno),  fizička neaktivnost, zakasnela menarha (posle 15.godine života), amenoreja duža od šest meseci, rana hirurška ili prirodna menopauza pre 45 godine, različite bolesti ( hipertireoza, hiperparatireoidizam, reumatoidni artritis, hronična bubrežna insuficijencija, hipogonadizam, težak alkoholizam…), upotreba lekova (kortikosteroida, antiepileptika, heparina…)

Kako se postavlja dijagnoza osteoporoze?


Klasičnim rendgenskim snimanjem osteoporoza se otkriva tek kada je došlo do gubitka  30-40 procenata  koštane mase.
Osteodenzitometrija DXA je ’’zlatni standard’’ za dijagnozu osteoporoze.
Kod pacijenata koji imaju neki od faktora rizika za osteoporozu treba uraditi merenje mineralne koštane gustine BMD (Bone Mineral Density – BMD) DXA metodom, koja se bazira na primeni niskoenergetskog X zračenja.
Rezultati merenja BMD- koštane gustine mogu da se izraze kao odstupanje (broj standardnih devijacija) od srednje gustine kosti mladih zdravih osoba (20-40 godina) i to se zove T-skor ili kao odstupanje od vrednosti koja odgovara istim godinama starosti zdravih osoba i zove se Z skor.

Kome je neophodno uraditi osteodenzitometriju ?


1. Ženama koje su  starije od 65 godina
2. Ženama u postmenopauzi, mlađim od 65 godina, a  koje imaju jedan ili više faktora rizika
3. Ženama u postmenopauzi, s prelomima
4. Ženama koje su ušle u menopauzu pre 45. godine života
5. Odraslima sa osteoporotičnim frakturama
6. Ako je na osnovu klasične radiografije postavljena sumnja da se radi o osteoporozi        
7. Odraslima koji imaju oboljenje ili uzimaju lekove koji su povezani sa niskom koštanom        masom ili gubitkom kosti ( upotreba kotikosteroida duže od 2 meseca… )
8. Muškarcima s kliničkom sumnjom na osteoporozu, anamnezom preloma nakon minimalne traume, kao i svim muškarcima starijim od 70 godina
9. Ženama sa dugotrajnom amenorejom
10. Radi kontrole rezultata lečenja osteoporoze


Na kojim mestima se meri koštana gustina?


Merenje koštane gustine DXA metodom se rutinski radi na lumbalnoj kičmi i kuku . Takođe, moguće je uraditi merenje i na podlaktici kao i merenje celog tela.
Nije potrebna posebna priprema za pregled.
Pregled traje oko pet minuta, a doza zračenja je zanemarljiva.

 

Dr Milica Krstić,

specijalista fizikalne medicine

 

 

Nije sve onako kako izgleda

Ocena korisnika: / 17
LošeNajbolje 

Zapaljenje srčanog mišića – miokarditis

NIJE SVE ONAKO KAKO IZGLEDA

Zapaljenje srčanog mišića – miokarditis Jak zamor i nedostatak daha – dovoljan razlog za odlazak kardiologu. Razni virusi i infekcije poput koksakija, hepatitisa, mononukleoze, gripa ili rubele – najčešći uzročnici miokarditisa.

MIOKARDITIS je zapaljenje srčanog mišića, koje je najčešće izazvano virusima, mada može biti izazvano bilo kojim drugim mikrorganizmom (bakterije, gljivice, rikecije, protozoe). Kod osoba, koje su obolele od miokarditisa glavni simptom je pojava neuobičajenog i disproprocionalnog zamora. Zamor se pojavljuje neuobičajenom brzinom i u povećanom stepenu. Pacijenti se žale da ne mogu dugo da hodaju, često moraju da se odmaraju, brzo se zadišu i imaju kratak dah. Često zastaju prilikom penjanja uz stepenice i prave pauze već pri penjanju na prvi ili drugi sprat. Ovi simptomi se pojavljuju kad je došlo do manjeg ili većeg slabljenja srčanog mišića.

U težim slučajevima javljaju se poremećaji ritma, sa osećajem nepravilnog rada srca. Kad su zahvaćene srčane ovojnice (perikard – srčana kesa) može se osetiti bol u grudima. Ehokardiografijom se može precizno odrediti stepen pokretljivosti zidova srčanog mišića. U miokarditisu, pokretljivost je snižena samo u pojedinim delovima (segmentima), koji ne zavise od prostiranja arterija. Na ovaj način možemo razlikovati miokarditis od koronarne bolesti, kod koje dolazi do sniženja kontraktilnosti u područjima gde je opskrba krvlju snižena zbog suženja arterija srca. Ove promene kod miokarditisa su najčešće diskretne. Kod ozbiljnih oblika može se naći značajan pad srčane funkcije. Sniženje pokretljivosti može biti difuzno, tako da celo srce postaje slabije pokretno, a srčani mišić slab i mlitav.
Postoji niz drugih znakova, koji nam mogu ukazivati na postojanje miokarditisa, ali je dovoljan razlog za kardiološki pregled pojava jakog zamora i nedostatka daha. Laboratorjske analize nam mogu ukazati na postojanje zapaljenja (povećana sedimentacija, povišen broj leukocita, promene u segmentnoj krvnoj slici, povišene vrednosti C-reaktivnog proteina i dr.). Analizom titra specifičnih antitela (koji treba da bude povišen najmanje četiri puta) može se odrediti tip virusa, koji je zahvatio miokard. Međutim, jedina sigurna dijagnoza miokarditisa je biopsija srčanog mišića, sa histološkom analizom dobijenog uzorka tkiva srčanog mišića. Biopsija se radi samo u najtežim slučajevima miokarditisa.

PODMUKLI IZAZIVAČI


Najčešći uzročnici miokarditisa su sledeći:
KOKSAKI (COXSACKIAE VIRUS) - Najmanje dvadeset raznih vrsta virusa mogu izazvati miokarditis. Ipak, najpoznatiji je virus Koksaki, koji je odgovoran za više od 50 odsto slučajeva virusnog miokarditisa. Ime je dobio po gradiću u USA gde je prvi put izolovan 1948. godine. Često se zaboravlja da pripada grupi entero virusa, koji izazivaju crevne infekcije, tako da se bolest prvo manifestuje stomačnim tegobama, najčešće kao proliv i grčevi u stomaku. Takođe, ovaj virus može dati prolazno crvenilo ždrela uz pojavu plikova, kao i promene po koži (najčešće dlanova i tabana). Veoma često dolazi do zapaljenja srčane opne uz pojavu izliva tečnosti oko srca. Virus se intenzivnije razmnožava kod male dece. Kod strarijih dominiraju bolovi u predelu plućne maramice, bolovi u mišićima, simptomi zapaljenja gornjeg respiratornog trakta i bolovi u zglobovima. U težim slučajevima javlja se jači bol u grudima, osećaj preskakanja srca i groznica uz povišenu temperaturu, dok kod najozbiljnijh slučajeva dolazi do teškog slabljenja srčane funkcije i pojave edema pluća. Srčani enzimi mogu biti normalni ili povišeni. Ehokardiografski se nalaze difuzni ili regionalni poremećaji pokreta zida leve komore, koji se obično tokom vremena poboljšavaju. Većina pacijenata se potpuno oporavi za nekoliko nedelja, mada se elektrokardiografske promene mogu naći mesecima posle infekcije. Retko se može završiti fatalno. Kod nekih pacijenta tek kasnije bolest postaje hronična i može ispoljiti simptome razvojem dilatativne kardiomiopatije.
CITOMEGALOVRIS je veoma česta neprepoznata infekcija kod male dece. Većina odraslih osoba ima antitela za ovaj virus, što znači da su nekada imali ovu infekciju. Infekcija nakon 35 godine je retka. Teške infekcije se obično dešavaju kod imunosupresovanih pacijenata sa malignim oboljenjima. Nažalost, kod trudnica je moguća infekcija ploda sa oštećenjem srca i razvojem anomalija.
Virus HEPATITISA retko zahvata srce. U pojedinim oblicima može dovesti do teškog miokarditisa.
INFEKTIVNA MONONONUKLEZA je najčešće laka bolest, koja je česta u tinejdžerskom uzrastu. Prenosi se kao i ostale respiratorne infekcije. Dolazi do uvećanja limfnih žlezda vrata, upale ždrela, a može doći i do uvećanja slezine. U retkim slučajevima razvija se zapaljenje srčane opne (perikarditis), praćeno bolom, koji može simulirati infarkt miokarda.  

VIRUSI NAPADAJU SRCE

Influenza (grip) - Mada je klinički prepoznatljiv miokarditis redak, već postojeće oboljenje srca značajano povećava rizik. Za vreme epidemije gripa oko 10 odsto inficiranih osoba može imati srčane simptome. Srčane tegobe se obično pojavljuju za nedelju do dve od početka bolesti i mogu biti ozbiljne zbog nedostatka vazduha, osećaja nepravilnog rada srca, bola u grudima, aritmije i popuštanja srca. Obično dolazi do zahvaćenosti srčane opne (perikarda). Na elektrokardiogramu se mogu naći razne promene: srčana bradikardija, tahikardija i razni oblici srčanog bloka.
Lajmska bolest (Lyme carditis) - Uzrokovana je spirohetom, koji se prenosi ujedom krpelja. Obično počinje karakterističnim  osipom (rašom) po koži, a nakon toga slede nedelje i meseci srčanih, zglobnih i neuroloških simptoma (ponekad i godinama). Oko 10 odsto oboljenja zahvata srce. Najčešće manifestacije su srčane aritmije (pojava srčanih blokova). Lokacija je na bilo kom nivou AV čvora. Nesvastica, pa i potpuni gubitak svesti kao posledica aritmija, su česti. Lajmska bolest se uspešno leči antibioticima.            
Rubeola je zarazna virusna infekcija, koja se klasično ispoljava groznicom, konjuktivitisom, uvećanim limfnim žlezdama na vratu i iza ušnih školjki. Ospa se javlja prvo na koži lica, širi se na trup i ekstremitete i traje obično samo tri dana. Osobe su zarazne nedelju dana pre i pošto se pojavi ospa (raš). Najčešće je veoma blaga bolest, ali može biti veoma opasna za trudnice i plod. Rubella virus može uzrokovati ozbiljno oštečenje fetusa, gubitak sluha, malformacije mozga, slepoću, mentalnu retardaciju i srčane mane. U težim slučajevima rubeola može izazvati zapaljenje srčanog mišića. Vakcina je sigurna i efikasna. Virusi zaušaka (mumps) i malih boginja, takođe mogu izazvati miokarditis.  
Trihineloza (trichinella spiralis) - Prvi simptomi se mogu pojaviti već 12 časova posle konzumiranja zaraženog mesa (najčešće svinjsko sušeno meso). Zapaljenje uzrokuje mučninu, povraćanje, znojenje i proliv. Pet do sedam dana nakon prvih simptoma može da dođe da dođe i otoka lica i groznice. Od desetog dana simptomi su intenzivan mišićni bol, otežano disanje, slabljenje pulsa i sniženje krvnog pritiska i dolazi do oštećenja srčanog mišića i nervnih komplikacija. Smrt može nastati zbog slabljenja srčane, bubrežne ili plućne funkcije.
Može se zaključiti, da je miokarditis u većini slučajeva blaga bolest, i spontano dolazi do potpunog izlečenja. Preventivne mere protiv nekih oblika miokarditisa su moguće - konzumiranje samo sanitarno ispitanog mesa (trihineloza), vakcinacija (grip, rubeola, mumps) i zaštita od ujeda krpelja prilikom boravka u prirodi. Protiv virusa, koji se prenose respiratornim putem (kapljične infekcije) teško je sprovesti efikasnu prevenciju. Terapija miokarditisa je najčešće samo simptomatska (ublaživanje bola, snižavanje povišene telesne temperature) kao i kod uobičajenih respiratornih infekcija. Kod ozbiljnih oblika sa popuštanjem srca daju se kombinacije raznih lekova (kardiotonici, AC inhibitori, diuretici, antiaritmici, kortikosteroidi, imunosupresivi). Restrikcija fizičke aktivnosti, u aktivnoj fazi bolesti, je jedna od najznačajnijih mera koje mogu uticati na tok bolesti.

mr sci. med. dr Vitomir Đorđević.

spec interne medicine kardiolog

 

NAJČEŠĆE BEZ POSLEDICA


Miokarditis je najčešće blaga bolest, koja ne ostavlja nikakve posledice na zdravlje niti utiče na srčanu funkciju. Osoba sa miokarditisom najčešće nema nikakvih tegoba (asimptomatski miokarditis), niti traži lekarsku pomoć. Kod dva odsto osoba, koje su nastradale u sabraćajnim nesrećama, patohistološkim isečcima srčanog mišića, neočekivano se nalazi miokarditis. Kakav će se oblik miokarditisa razviti, najviše zavisi od genetske predispozicije. Isti virus može kod raznih osoba dati potpuno drugačiju kliničku sliku.

OPREZ


Kod svake sumnje na miokarditis, pojave jakog zamaranja, promena u radu srca, pojave bolova u grudima neodređenog kvaliteta, uz stanje koje je slično gripu, treba uraditi kardiološki pregled i laboratorijske anlize krvi.

 

Oboljenja štitne žlezde

Ocena korisnika: / 446
LošeNajbolje 

ŠTIT U TEMELJU ZDRAVLJA

Oboljenja štitne žlezde Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju sintezu proteina, ubrzavaju razgradnju masti, imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema … Organizmu ne prija ni smanjen ni uvećan rad žlezde

 

ŠTITASTA žlezda je najveća endokrina žlezda u našem organizmu. Ima izgled štita ili leptira i smeštena je na prednjoj strani vrata, ispred dušnika, između krikoidne hrskavice i suprasternalne jame. Štitasta žlezda stvara i sekretuje hormone tiroksin (T4) i tironin (T3), koji regulišu metabolizam svih ostalih tkiva u telu. Parafolikularne ili C – ćelije štitaste žlezde luče hormon kalcitonin, koji učestvuje u homeostazi kalcijuma u organizmu.

Svaka ćelija i tkivo u našem organizmu zavise od tiroidnih hormona. Hormoni štitaste žlezde utiču na rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, povećavaju sintezu proteina, povećavaju minutni volumen srca, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Tiroidni hormoni imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma).


JOD „MERI“ ŽLEZDU

 

Struma označava svako uvećanje štitaste žlezde. Ovo uvećanje može biti praćeno njenom smanjenom, normalnom ili povećanom funkcijom. Takođe, štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi).

Najčešći poremećaj rada ove žlezde jeste hipotireoidizam, koji nastaje kada štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona. Može nastati usled poremećaja u samoj žlezdi ili poremećaja nadzornih mehanizama u višim strukturama mozga (hipofiza, hipotalamus). Najčešći uzrok nastanka primarne hipotireoze jeste hronični autoimuni (Hashimoto) tireoiditis. Nastaje kao posledica oštećenja ćelija štitaste žlezde imunološkim mehanizmima (kada poremaćaj imunološkog sistema organizma uzrokuje napadanje sopstvenog tkiva). U ovom slučaju može doći do povećanja ili smanjenja štitaste žlezde (atrofije). Drugi uzroci hipotireoze su hirurško odstranjenje žlezde, lečenje radioaktivnim jodom ili spoljašnje zračenje u bolesnika sa tumorom glave i vrata.

I manjak i višak joda mogu uzrokovati hipotireozu. Manjak joda je najčešći uzročnik hipotireoze širom sveta, posebno u planinskim područjima. Lekovi mogu uzrokovati hipotireozu, kao što su metimazol, propiltiouracil (koji se koriste u terapiji hipertireoze), amiodaron, interferon alfa. Infiltrativne bolesti, kao što su fibrozna upala štitaste žlezde, hemohromatoza, sklerodermija, amiloidoza, sarkoidoza mogu biti uzroci hipotireoze.

Hipotireoza kod nekih osoba ne dovodi do pojave simptoma, a kod nekih su simptomi jako izraženi. Najčešće se javljaju umor, malaksalost, usporenost, bezvoljnost, emocionalna labilnost, pospanost, nepodnošenje hladnoće, zaboravnost, teškoće sa koncentracijom, depresija, slabiji apetit, porast u telesnoj težini. Koža je bleda, suva, zadebljala. Kosa opada, javlja se blago oticanje oko očiju i periferni edemi. Pacijenti mogu imati usporen rad srca, blagu hipertenziju i porast nivoa holesterola u krvi, oslabljen sluh, zatvor, poremećaj menstruacionog ciklusa.

Pri sumnji na hipotireozu obavlja se merenje nivoa TSH i slobodnog tiroksina u krvi. TSH je tireostimulišući hormon koga luči hipofiza, koji, kako ime kaže, stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde. Predstavlja najosetljiviji test i kada je povišen ukazuje na hipotireozu. Bolesnici, koji imaju hroničnu hipotireozu zahtevaju doživotno lečenje sinteskim tiroksinom.

 

HORMON KOJI DONOSI MIR

 

Hipertireoza ili pojačana funkcija štitaste žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu, najčešće između 20-50 godine života, češće u žena. Najčešći uzrok u 70-80 odsto bolesnika jeste preterana aktivnost cele žlezde, uzrokovana autoimunim procesom, koji se još zove i difuzna toksična struma ili Gravesova ili Basedovljeva bolest. Hipertireoza može nastati i zbog povećanog lučenja TSH usled tumora, odnosno adenoma hipofize (sekundarni hipertireoidizam). Trofoblastni tumor, horiokarcinom ili hidatifomna mola takođe mogu uzrokovati prekomernu proizvodnju ovog hormona.

Simptomi su posledica pojačanog delovanja hormona štitaste žlezde na celo telo. Bolesnici se žale na nervozu, nemir, emocionalnu labilnost, nesanice, česte stolice, preterano znojenje, nepodnošenje toplote, ubrzan rad srca, hipertenziju, dobar apetit uz smanjenje telesne težine, slabost proksimalne muskulature, poremćaj menstrualnog ciklusa. Koža je topla, vlažna, baršunasta. Prisutno je fino drhtanje prstiju i pojačani refleksi. Oči su često suzne, postoji retko treptanje, smanjena oštrina vida. Terapija podrazumeva primenu antitiroidnih lekova, odnosno tireostatika.

Razlikujemo akutni i subakutni tireoiditis. Akutni tireoiditis nastaje usled bakterijskih, gljivičnih infekcija, ili kao posledica tretmana radioaktivnim jodom (radiacioni tireoiditis). Subakutni tireoditis predstavlja hipermetaboličko stanje, koje nije rezultat pojačane funkcije štitaste žlezde već nastaje usled oštećenja tkiva i izlaska velike količine tiroidnih hormona u cirkulaciju, delovanjem virusne infekcije. Terapija u ovom slučaju je simptomatska. Povremeno se javlja i upala štitaste žlezde nakon porođaja kada govorimo o postpartalnom tireoiditisu.

Ređe se dešava da jedan ili više čvorova u štitastoj žlezdi budu preterano aktivni i izlučuju višak hormona, kada govorimo o toksičnom adenomu ili toksičnoj polinodoznoj strumi. Nodusi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Tvrdoća čvorova varira od mekanih do čvrstih, kalcifikovanih čvorova. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter.

Karcinomi štitaste žlezde su najređe bolesti štitaste žlezde, većina sporo raste, smrtnost je niska kao i postoperativne komplikacije, posebno kod dobro diferentovanih karcinoma (papilarni i folikularni). Priroda čvora može se dokazati ultrazvučnom dijagnostikom, scintigrafijom kao i citološkom punkcijom. Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda, retko medikamentna terapija.

 

dr Slađana Drobnjak,

specijalista interne medicine-endokrinolog

 

 

ŽENE ČEŠĆE OBOLJEVAJU

 

Preko 200 miliona ljudi u svetu ima neki oblik oboljenja štitaste žlezde. U razvijenim zemljama sveta jedna osoba od 20 ima neki oblik tiroidnog poremećaja ili oboljenja, a 5-7 puta je češći u žena nego u muškaraca. Tiroidne bolesti su u najvećem broju slučajeva lečive i izlečive, ali ako se ne leče mogu da dovedu do teških poremećaja i smrti.

 

 

 

Manje je više

Gojaznost preti da uništi čovečanstvo

Gojaznost preti da uništi čovečanstvoPrema poslednjim istraživanjima više od polovine odraslog stanovništva u Srbiji, tačnije 54 odsto, ima problem prekomerne težine, od čega je 17,3 odsto gojazno

 

GOJAZNOST je ozbiljno hronično oboljenje koje može dovesti do medicinskih komplikacija koje umanjuju kvalitet života i skraćuju dužinu života, a čije lečenje ima visoku cenu. Gojazne osobe imaju veći morbiditet i mortalitet (svakih pola kilograma preko idealne telesne težine skraćuje životni vek za mesec dana).

Osoba koja ima 10 odsto više od svoje normalne telesne težine izložena je povećanju rizika od smrtnog ishoda od 13 odsto, povećanje težine od 20 odsto povećava rizik smrtnosti za 25 odsto, a povećanje težine od 30 odsto čak za 42 odsto. Najvećem riziku su izložene gojazne osobe u srednjem i starijem životnom dobu. Osoba koja je prešla 45 godina života i ima 12 kg više iznad svoje normalne telesne težine može da očekuje prosečno skraćenje života od 25 odsto, odnosno umesto da dostigne osamdesetu, kraj života se može očekivati već u šezdesetoj godini zbog infarkta srca ili moždanog udara.


UMERENOST, PRE SVEGA


Gojaznost nastaje kao posledica unošenja viška energetski hranljivih materija i ispoljava se taloženjem masnog tkiva u organizmu, odnosno prisustvom preterane količine telesne masti. Gojaznost je vodeći problem zdravlja ljudi širom sveta kako u razvijenim tako i u zemljama u tranziciji. Prema poslednjim istraživanjima, koje je objavio IZZS iz 2000. godine više od polovine odraslog stanovništva Srbije, tačnije 54 odsto, ima problem prekomerne uhranjenosti, pri čemu je 36,7 odsto odraslih predgojazno, dok je 17,3 odsto gojazno.

Različita distribucija masnog tkiva je u visokoj korelaciji sa određenim bolestima i patološkim stanjima. Gojaznost se deli na androidnu (mušku) i ginoidnu ( žensku). Kod ginoidnog tipa gojaznosti višak masnog tkiva se nagomilava potkožno, u donjim delovima tela, oko karlice i na butinama. Kod ovih osoba je uočena veća sklonost ka pojavi mehaničkih komplikacija u vidu otežanog kretanja, insuficijencije periferne venske cirkulacije i respiratorne insuficijencije. Kod androidnog tipa gojaznosti masno tkivo se nagomilava u predelu ramena, grudnog koša i abdomena. Direktno dovodi do povećanja endogenih triglicerida. Metaboličke posledice ovog tipa gojaznosti predstavljaju Sindrom X ili Metabolički sindrom koji obuhvata hiperinsulinemiju, hipertenziju, dislipidemiju i intoleranciju glukoze.

U odnosu na uzroke nastanka postoje određeni tipovi gojaznosti: nasledna, gojaznost uzrokovana fizičkom neaktivnošću ili hiperalimentaciona, gojaznost uzrokovana metaboličkim ili endokrinološkim poremećajima, oboljenja CNS (traume, tumori hipotalamičke regije, koja je odgovorna za regulaciju osećaja gladi i sitosti i koja dovodi do gojaznosti) i jatrogena gojaznost zbog primene medikamenata (kortikosteroidi, antidepresivi).

 

GLADNI I KAD NISU

 


Etiologija gojaznosti je složena i temelji se na genetskim faktorima i činiocima spoljašnje sredine.

Genetski faktori imaju važnu ulogu u nastanku gojaznosti. Dokazano je prisustvo leptina (peptid-faktor sitosti) u masnim ćelijama, a u neuronima hipotalamusa otkriveni su receptori za leptin. Kod gojaznih osoba povećana je količina ne samo insulina već i leptina. Navike u ishrani stiču se još u detinjstvu kada se razvija sklonost ka hiperkalorijskoj hrani koje majke prenose na svoju decu. Na brzinu pražnjenja želuca i osećaja gladi i sitosti utiče vrsta hrane. Ako se unosi brzo svarljiva hrana, pražnjenje želuca je brže, pa se javljaju kontrakcije tj. osećaj gladi. Balastne materije u hrani smanjuju iskoristljivost hrane, smanjuju skokove glikemije i posledičnu hiperinsulinemiju.

Fizička aktivnost je vrlo važan činilac u nastanku gojaznosti. U današnje vreme čovek sve manje vremena posvećuje rekreativnim aktivnostima, radije sedi ispred televizora ili kompjutera.

Psihološki činioci takođe imaju važnu ulogu u nastanku gojaznosti. Gojazne osobe jedu i kada nisu gladne, kada su u stresu, depresiji ili su napeti i usamljeni i na taj način pokušavaju da reše problem.

Gojaznost je najčešće posledica preteranog unošenja hrane visoke energetske vrednosti uz malu fizičku potrošnju.

Komplikacije gojaznosti su brojne i veoma teške. Nastaju usled direktnog uticaja same gojaznosti ili indirektno u sadejstvu sa drugim faktorima rizika (hipertenzija, dijabetes, hiperlipoproteinemije).

Najčešće i najteže komplikacije su kardiovaskularne, pre svega hipertenzija koja je genetski determinisana, a gojaznost dovodi do njenog ispoljavanja i pogoršanja. Oko 30 odsto osoba koje imaju telesnu težinu preko 15 kg veću od normalne imaju hipertenziju. Zbog novonastalih krvnih sudova u masnom tkivu povećava se zapremina vaskularnog prostora, povećava se minutni volumen srca, kao i potrošnja kiseonika. Kiseonik se troši tri puta više u odnosu na normalno uhranjene osobe, a srčani rad se povećava od 40-140 odsto pretežno na račun leve komore pri čemu dolazi do hipertrofije i masne infiltracije srčanog mišića, što koronarni krvni sudovi ne mogu da prate. Dalje komplikacije dovode do ishemijske bolesti srca.

Masno tkivo potiskuje dijfragmu i pluća i smanjuje plućnu ventilaciju zbog čega dolazi do kompresione atelektaze, zastojnog brohitisa, otežane eliminacije sekreta što vodi češćim bronhopulmonalnim infekcijama, emfizemu i razvoju hroničnog plućnog srca.

 

SKUPO PLAĆENE GREŠKE

 


Usled masne infiltracije skeletnih mišića otežano je vraćanje venske krvi iz donjih ekstremiteta, što pogoduje češćem razvoju varikoziteta i tromboflebitičkih promena.

Gojaznost je često praćena bolestima žučne kese u vidu hronične upale i kalkuloze. Dugotrajna gojaznost je praćena masnom infiltracijom jetre – steatoza je nađena u 68-94 odsto gojaznih osoba. Prisutna je i opstipacija zbog unosa hrane siromašne balastnim materijama. Zbog povećanog opterećenja kod gojaznih su česte degenerativne promene naročito na velikim zglobovima donjih ekstremiteta (kolena, kukovi, lumbalna kičma).

Istraživanja su pokazala da je kod gojaznih osoba povećana smrtnost od malignih bolesti za jedan i po put, posebno kod pacijenata sa BMI preko 35 kg/m2. Gojazni muškarci češće obolevaju od Ca prostate i Ca debelog creva, a kod gojaznih žena češći je Ca endometrijuma, dojke i žučne kesice (to se objašnjava povećanim nivoom estrogena čija se aktivna forma stvara u stromi masnog tkiva).

Metaboličke komplikacije su veoma česte, posebno kod androidnog tipa gojaznosti koji je praćen insulinskom rezistencijom i posledičnom hiperinsulinemijom, koja dovodi do povećane sinteze triglicerida i VLDL čestica u jetri i smanjenje HDL holesterola u plazmi što predstavlja osnovu za razvoj Metaboličkog sindroma odnosno Sindroma X.

U lečenju gojaznih osoba se primenjuje niskokalorična dijeta uz umerenu fizičku aktivnost što se određuje prema individualnim karakteristikama same gojazne osobe. Takođe se može primeniti i medikamentna terapija. Kao najbolji, najefikasniji i najbezbedniji lek se navodi Xenical (Orlistat). Mehanizam dejstva ovog leka je u sprečavanju resorpcije masti iz hrane, tako da one ne dospevaju u organizam već se putem stolice izbacuju u spoljašnju sredinu. Lek nije svemoguć, odnosno njegova primena ne isključuje primenu niskokalorične dijete, jer bi u protivnom učinak leka bio skromniji.

Prema tome, savet gojaznim osobama bi bio da se pre započinjanja dijete i eventualne primene leka obrate specijalisti endokrinologije, koji bi u sadejstvu sa dijetetičarem napravio najbolji program lečenja što je za svaku osobu individulano, a svakako bi pacijentu bio velika podrška u toku perioda lečenja koji često nije ni kratak ni lak.

 

dr Slađana Drobnjak,

specijalista interne medicine-endokrinolog

 
Strana 3 od 4

Radno vreme

Dom zdravlja Dr Ristić ,Narodnih heroja 38, Novi Beograd

  • Pregledi u ordinaciji od 08 do 21,30h (365 dana godišnje)
  • Laboratorija od 07 do 21h
  • Pregledi u kućnoj poseti od 00 do 24h

Dom zdravlja Dr Ristić 2, Visoka 16, Banovo Brdo

  • Pregledi u ordinaciji i laboratorija od 08 do 20h (nedeljom ne radimo)
  • Pregledi u kućnoj poseti od 00 do 24h

Ko je na mreži?

Imamo 30 posetilaca koji su trenutno na sajtu
Početna Zdravlje info Interna medicina

Poslednje novosti

Popularno

Gde se nalazimo?

Gde se nalazimo